Kada pojedemo kockicu čokolade, u našem mozgu pokreće se niz reakcija. Između ostalog, stvara se i neurotransmiter anandamid, koji se zatim vezuje za dopaminske receptore uzrokujući osećaj blaženstva i uživanja. Pored toga, za čokoladu se zna da povećava nivo endorfina, te da može ublažiti osećaj bola ili podstaći euforiju. Na potpuno drugoj strani je reakcija nešeg endokrinog sistema, gde samo kontakt sa drugom osobom, pa i kućnim ljubimcem, utiče na lučenje hormona oksitocina – hormona ljubavi koji povećava osećaj bliskosti.

I dok je sasvim jasno da ove hormone i neurotransmitere uspešno koristimo da se sami bolje osećamo, retko uspevamo da ih ciljano stvorimo kod drugih. Zapitajte se koliko bi prezentacija, prodaja ili poslovnih razgovora i bliskih odnosa bilo uspešnije, prijatnije i lakše za podneti kada bismo nekako mogli da kontrolišemo šta druga strana oseća?
Ne, ne želimo da vas posavetujemo da na poslovne sastanke ponesete Vašeg psa ili čokoladu, iako bi i ta ideja mogla biti vredna razmatranja. Nije to u pitanju, već samo želimo da vam preporučimo korisne alate. Za vas smo pripremili jedan TED govor koji govori o načinu na koji možete postići iste ove efekte na gore pomenutim sastancima i prezentacijama kroz „anđeoski koktel" koji uključuje:

• Dopamin - on je neurotransmiter od ključne važnosti za održavanje fokusa i motivacije. Kroz pričanje priče dopamin može biti pobuđen građenjem neizvesnosti i ostavljanjem "clif-hanger-a". Upravo ovi elementi čine da satima možemo gledati neku seriju ili film.
• Endorfin - smanjivanje bola i povećanje zadovoljstva su dve osnovne funkcije endorfina. Kao reakcija na bol, telo stvara svoj prirodni analgetik, pa na primer posle dugog trčanja, osećaj zadovoljstva koji Vas preplavi rezultat je upravo endorfina. Ukoliko želite da ga stvorite kroz pričanje priča, najbolje je da nasmejete drugu stranu.
• Oksitocin - konačno, oksitocin je "hormon ljubavi" ili bliskosti. Iako ima ulogu u formiranju prijateljstva i veza, najsnažniji je u svojoj primarnoj funkciji: jačanje odnosa između majke i deteta. Ukoliko želite pričom da podignete nivo ovog hormona, najbolje ćete to uraditi empatijom. On je hormon bliskosti, pa čak i kada se kontakt svede samo na emotivni nivo, oksitocin se i dalje stvara.

Vaš HearMe tim

Ljude volimo ne toliko zbog dobra koje su nam učinili, koliko zbog dobra koje smo mi učinili njima.

Lav Tolstoj

Kada nam se ljudi sviđaju, to pokazujemo tako što prema njima postupamo ljubazno i dobro. Istina je i za obrnutu situaciju. Često nam se može desiti i da odemo tako daleko da izvređamo nekoga ko nam se ne dopada. Međutim, šta se događa kada osobi učinimo uslugu? Drugim rečima, šta se dešava kada smo suptilno podstaknuti da učinimo uslugu osobi koja nam se ne sviđa - hoće li nam se tada više dopadati? Ili možda manje? Teorija kognitivne disonance (nesklad između našeg sistema vrednosti i našeg ponašanja) predviđa da će nam se osoba više sviđati nakon što joj učinimo uslugu.

Ova pojava je, pre nego što je ušla na stranice socijalne psihologije, dugo vremena bila deo narodne mudrosti koju je Bendžamin Frenklin iskoristio kao političku strategiju. Dok je služio kao član državnog zakonodavstva Pensilvanije, Frenklinu je smetala politička opozicija i netrpeljivost kolege zakonodavca. Zato je odlučio da ga pridobije.

...Nisam ciljao na to da mi učini uslugu iskazujući mu pokorno poštovanje, nego sam pribegao jednoj drugoj metodi. Nakon što sam čuo da u svojoj biblioteci ima jednu vrlo retku i zanimljivu knjigu, napisao sam mu pismo u kojem sam izrazio želju da pročitam tu knjigu i zatražio da mi učini uslugu i pozajmi mi je na nekoliko dana. Odmah ju je poslao i ja sam je vratio nakon otprilike nedelju dana, uz drugo pismo, u kojem sam snažno izrazio svoj doživljaj učinjene mi usluge. Kada smo se sledeći put sreli obratio mi se (što nikada pre nije činio) s velikom uljudnošću izražavajući spremnost da mi pomogne i u svim drugim prilikama. Vremenom smo postali veliki prijatelji i naše se prijateljstvo nastavilo do njegove smrti. Ovo je još jedan primer istinitosti stare maksime koju sam naučio, a koja kaže: "Onaj ko vam je jednom učinio uslugu biće spremniji učiniti vam je još jednom, nego onaj koga ste vi svojom uslugom obavezali." (Franklin, str. 216-217)

Pojavu Ben Frenklin efekta možemo naći u svakodnevnom životu, pa tako i u radnom okruženju. Na primer, kada treba da radite na zajedničkom projektu sa kolegom sa kojim se ne razumete baš najbolje ili pored kojeg osećate napetost, pokušajte da mu, umesto traženja opravdanja da se ne upuštate u "posao sa njim", zatražite neku uslugu ili neko mišljenje u okviru njegove sfere stručnosti i interesovanja. Isto tako u privatnim ili partnerskim interakcijama, osobu koja nas nervira možemo lako odobrovoljiti ili čak kao Frenklin, pridobiti za celoživotnog prijatelja tako što ćemo zatražiti neku uslugu od te osobe. Na prvu pomisao za takav jedan postupak, pod uticajem gore spomenute kognitivne disonance, vaš um će tražiti opravdanje da to ne učinite, ali dajte šansu nečem drugačijem i pratite dobre efekte ove isprobane narodne strategije.

Vaš HearMe tim

Na vrata svoje stare kuće Nils Bor, danski fizičar i naučnik, prikucao je potkovicu koja, prema verovanju, treba da donosi sreću. Videvši potkovicu, jedan od Borovih prijatelja je uzviknuo: "Nije valjda da tako veliki naučnik stvarno veruje u to da potkovica donosi sreću!" Ne, naravno da ne verujem, odgovorio je Bor. To je praznoverje! Ali, znate, priča se da ona donosi sreću čak i onima koji u to ne veruju.

Anegdota o Nilsu Boru je tipičan primer kako su čak i inteligentni, obrazovani, zreli ljudi skloni negovanju magijskog mišljenja. Nema sumnje da je veliki fizičar bio svestan da sujeverje o potkovici i sreći nema smisla, ali ipak nije mogao da odoli, a da ne podrži ovo staro verovanje.

Koji su to, dakle, psihološki procesi koji navode i najgenijalnije umove među nama da se "zalede" kada polome ogledalo, skrenu pogled od crne mačke na ulici, kucnu u drvo ili se obraduju detelini sa četiri lista?

Profesorka bihejvioralnih nauka Džejn Rajzen, u svom radu za časopis Psyhological Review, pokušala je da dođe do preciznog modela koji objašnjava održavanje iracionalnih uverenja čak i kada znamo da su u pitanju besmislice. Da bi ušla u trag ostacima magijskih uverenja kod odraslih, u jednom eksperimentu, ispitanici su bili zamoljeni da na teglu u kojoj je bio šećer zalepe nalepnicu na kojoj je pisalo „Cijanid – otrov". Iako su oni sami zalepili taj natpis, oklevali su da se posluže šećerom iz tegle usled osećanja straha koji nije imao nikakvu osnovu u realnosti. Dakle, šta nam je pokazao ovaj eksperiment - da u određenim situacijama svoje ponašanje svodimo na nivo nominalnog realizma koji je prisutan u mišljenju dece predškolskog uzrasta, a odnosi se na shvatanje da je ime neodvojivo od objekta, te da sa promenom imena dolazi i do promene fizičkih osobina objekta.

U osnovi ovog nominalnog realizma smešteno je naše i Borovo magijsko mišljenje koje je usko povezano sa sujeverjem, koje se obično konkretnije vezuje za kontrolu sreće ili nesreće. Ono je tipično za decu i objašnjava se nedovoljno razvijenim veštinama rasuđivanja i nedostatkom naučnog znanja. Stoga je još interesantnije pitanje, odakle magijsko mišljenje kod ljudi poput Nilsa Bora?

Sujeverje se održava upravo zbog toga što nam pruža iluziju kontrole u situacijama kada nam kontrola nedostaje. Osećaj da možemo da predvidimo ili kontrolišemo svoje okruženje za posledicu ima određenu psihološku korist. U osnovi ove psihološke koristi leži strah i nesigurnost koji se umanjuju upravo ponavljajućim i nominalnim radnjama koje imaju za cilj da umanje tenziju i napetost.

Poznato nam je da mnogi sportisti pred važne utakmice i mečeve imaju svoje ustaljene rituale koji predstavljaju vidiljivu manifestaciju nominalnog realizma, odnosno sujeverja. Takođe, političari i poslovni ljudi nisu izbegli uticaj neobičnih rituala. Stiv Jobs je imao kolekciju od čak 100 istih džempera koje je dizajnirao japanski dizajner Issey Miyake i svakoga dana je nosio po jedan. Bivši predsednik SAD-a, Barak Obama, imao je neobičnu praksu na dan izbora. Za razliku od ostalih političara koji nervozno iščekuju rezultate, Obama bi igrao košarku. Jedan od najpoznatijih engleskih pisaca i autor "Olivera Tvista", Čarls Dikens verovao je da je veoma bitno uvek spavati na severnoj strani. Zbog toga je gde god bi išao, sa sobom nosio kompas, da slučajno uveče ne bi legao na pogrešnu stranu sveta.

Rituali nas usmeravaju ka cilju i povećavaju fokus, a njihovo preskakanje može dovesti do anksioznosti i treme. Istraživanja pokazuju da je sportista više optimističan po pitanju pobede ukoliko nosi svoju srećnu majicu ispod dresa, nego ukoliko je nema.

Šta možemo da izgubimo ako pred važan sastanak pet minuta meditiramo, zaželimo želju kada vidimo zvezdu padalicu, pred utakmicu obujemo prvo levu, pa desnu patiku, ili poput Serene Vilijams, uvek nosimo isti brushalter na turnirima?

Vaš HearMe tim

 

Nema većeg mraka od neznanja.

Šekspir

Za Florens Foster (Florence Foster Jenkins) muzički kritičari kažu da je bila najgora operska pevačica svih vremena. Bez trunke pevačkih potencijala, Florens je bila odlučna da zbog svoje životne strasti za javnim nastupima svoje veliko nasledstvo iskoristi za razvoj "pevačke" karijere. Da je u tome uspela, svedoče i podaci da se za koncerte, ove kraljice disonanci, nije moglo doći do slobodnih karata, a 1944. godine u Karnegi holu je održala svoj poslednji koncert za koji su karte prodate za samo dva sata. Ljudi su voleli njene nastupe prvenstveno zbog toga jer nisu mogli poverovati da neko može toliko katastrofalno da peva. Bez imalo ustezanja upoređivala se sa poznatim sopranima, pevala muziku operskog repertoara, poput Mocartovih i Verdijevih arija, a kritičare je označavala kao "profesionalno ljubomorne". Nema sumnje da je Florens imala posebnu "samouverenost" u svoj talenat i pevačko znanje. 

Ovaj opisani višak samopouzdanja i deficit znanja prvi put su istražili i definisali psiholozi David Daning i Justin Kruger po kojima je ovaj psihološki fenomen i dobio svoje "službeno ime": Dunning-Krugerov efekat. Daning-Krugerov efekat prema stručnoj definiciji predstavlja "kognitivnu sklonost u kojoj neobučene osobe donose neadekvatne odluke i netačne zaključke, usled čega im njihova nekompetentnost ometa metakognitivnu sposobnost da shvate svoju nestručnost". Jednostavnije rečeno, efekat objašnjava zašto neki ljudi koji su manje kompetentni u nekoj oblasti imaju „iluziju superiornosti", rangirajući svoju sposobnost iznad proseka, puno više nego što ona zapravo jeste, baš kao što je i opisan slučaj Slavne Florens.

Postavlja se pitanje ko je podložan ovoj obmani? Na žalost, svi mi, jer svi mi imamo parčiće nekompetentnosti i neznanja koje ne prepoznajemo. U preko 100 studija posvećenih Daning-Krugerovom efektu ustanovljeno je da ljudi pokazuju iluzornu superiornost, odnosno da imamo tendenciju da cenimo sebe kao bolje od drugih u meri koja narušava zakone logike i matematike. Kada su softverski inženjeri u dve firme upitani da ocene svoj učinak, 32% inženjera iz jedne firme i 42% iz druge je stavilo sebe u 5% najboljih. Isto tako 94% profesora na fakultetu rangirala su svoju stručnost iznad ostalih kolega, 96% pacijenata koji su se u bolnici lečili od karcinoma tvrdili su da su u boljem zdravstvenom stanju nego drugi oboleli od iste bolesti, dok 90% studenata vidi sebe znatno inteligentnijim od ostalih vršnjaka.

Zašto je to tako? Pre svega zato što smo često, usled primarnog socijalnog motiva da o sebi imamo dobro mišljenje, zarobljeni u mehuru pogrešne samoprocene i nerazvijenog uvida u sopstvene mane i sopstvena ograničenja. Međutim, da bismo izašli iz ovog mehura samoobmane prvo što na tom putu možemo da uradimo jeste da otkrijemo koliko smo zaista dobri u raznim stvarima? Za početak, dovoljno je da se usudimo da pitamo druge ljude za povratnu informaciju i razmotrimo je, čak iako nam ne prija. Drugo, i još važnije jeste da nastavimo da učimo i usavršavamo se u oblasti u kojoj želimo da budemo rangirani kao eksperti, jer što smo kompetentniji i samosvesniji, to smo manje skloni da imamo nevidjive rupe i u svom znanju i u samoproceni svojih sposobnosti.

Zanimljivo je napomenuti da sa druge strane medalje Daning-Krugerovog efekta stoje visokoobučene osobe koje podcenjuju sebe i svoje veštine, odnosno osobe koje "pate" od "iluzije inferiornosti". Ovaj psihološki fenomen je u stručnoj literaturi poznat pod nazivom “sindrom varalice” ili “imoposter sindrom”. Osobe kojima je ovaj fenomen blizak stalno sumnjaju u svoju kompetentnost i strahuju da će drugi otkriti njihovu nestručnost, uprkos dokazima koji pokazuju da su veoma uspešni i sposobni. 

Bilo da "patite" od iluzije superiornosti ili od iluzije inferiornosti, svakako je dobro podsetiti se poznate Aristotelove misli: "Koreni učenja su gorki, ali su plodovi slatki".

Vaš HearMe tim

Da li je čovečanstvo došlo do vrhunca razvoja inteligencije? Šta bi moglo da zaglupljuje nove naraštaje? Da li korišćenje digitalne tehnologije prouzrokuje primećen pad IQ jedinica u odnosu na prethodne generacije?

Ovo su samo neka od pitanja koja, svetski poznati naučnik Mišel Demurže (Michel Desmurget) razmatra u svom delu "Fabrika digitalnih kretena" (La Fabrique du Crétin Digital) naglašavajući da deca koja su rođena u digitalnom dobu, gde je upotreba tehnologije primarna i svakodnevna, imaju niži koeficijent inteligencije od svojih roditelja što je u direktnoj suprotnosti sa tzv. Flinovim efektom. Flinov efekat je fenomen koji je dobio naziv po Džejmsu Flinu, Novozelnađaninu koji je prvi opisao rast koeficijenta inteligencije od generacije do generacije. Drugim rečima, svake decenije prosečan koeficijent inteligencije, meren revidiranim i standardizovanim testovima, bio bi veći za oko tri boda - ono što je 1980. godine bio IQ 100, meren 1930. godine bio bi IQ 115.

Međutim, ono što danas pouzdano znamo, i bez knjige o digitalnim kretenima, jeste da vreme koje osoba provodi ispred ekrana ima direktan uticaj na naš doživljaj realnosti i sposobnost razvoja kognitivnih sposobnosti. Veliki broj studija pokazao je da kad se pojača gledanje televizije ili igranje video igara emocionalni, socijalni i kognitivni razvoj opadaju, bez obzira na starosnu dob ispitanika. Pogođeni su stubovi ljudske inteligencije: jezičke sposobnosti, koncentracija, pamćenje, kapacitet za empatiju i svest o kulturi kao korpusu znanja koji nam pomaže da organizujemo i razumemo svet.

Uzroke ovih pojava je takođe lako identifikovati: pad kvaliteta i količine interakcije sa porodicom i sa ostalim članovima socijalnog okruženja se izdvajaju kao ključni uzroci, zatim promenjen bioritam sna, koji je rapidno skraćen, a kvalitativno narušen, prekomerna stimulacija pažnje, što dovodi do poremećaja koncentracije i impulsivnosti, tu je i slaba fizička pokretljivost, što sve zajedno sprečava mozak da ostvari svoj puni potencijal razvoja.

Osim navedenih posledica, neurološka ispitivanja pokazuju da vreme provedeno pred ekranom u rekreativne svrhe odlaže anatomsko sazrevanje mozga i njegovu funkcionalnost u okviru različitih neuronskih mreža povezanih sa aktivnostima poput slušanja muzike, dokolice, čitanja i bavljenja sportom. Ove aktivnosti imaju mnogo veću snagu da struktuiraju i hrane mozak nego "rekreativni" ekrani. Dakle, problem sa virtuelnim svetom, pogotovo ako u njemu "živimo" iz razonode jeste da menja fiziologiju našeg mozga i osiromašuju ga, što se i uzima kao jedan od uzroka jenjavanja u pogledu rasta IQ skora. 

Ipak, postavlja se pitnje da li je svaka upotreba digitalnih arsenala štetna? Naravno da nije, čak šta više, digitalna revolucija je prevazišla samu sebe u pogledu brzine obavljnja mnogih poslova, prikupljanja informacija, povezivanja, praćenja procesa i ono što jeste zabrinjavajuće, a na šta nas i Demurže upozorava, odnosi se na svrhu, odnosno način upotrebe i vreme posvećeno digitalnom životu. 

Vaš HearMe tim

Sendvič sa šunkom, miris knjiga, prskanje vodom, pomirenje posle svađe, žuta boja, sočne pomorandže, frizer koji te posluša, folija sa mehurićima, stvari sa prugama, znati nekoga tako dobro da ga pitaš imaš li među zubima brokoli, su samo neke od svih divnih stavri zbog kojih se "isplati" živeti. 

Every Brilliant Thing je interaktivna monodrama u kojoj glumac Jonny Donahoe poziva publiku da zajedno sa njim podeli i razgovara o stvarima zbog kojih vredi živeti. Tako, na veoma neobičan, a pre svega zabavan i komičan način publika igra različite uloge poput: veterinara, oca sedmogodišnjeg dečaka, školskog psihologa, zaljubljene devojke pa sve do profesora koji svako predavanje završava sa citatom iz Geteovog čuvenog dela "Jadi mladog Vertera". 

Dok se smenjuju uloge publike, protagonista predstave nam kroz priču o svom životu, od detinjstva do odraslog doba, otkriva ranjivost i tugu svakog ljudskog bića, istovremeno pokušavajući da nas podseti na sve one divne stvari koje svako može da stavi na spisak zbog kojih je lepo živeti. Međutim, u sakodnevnoj jurnjavi od jedne do druge obaveze, tih divnih stvari često nismo svesni, jer smo fokusirani na probleme koje želimo da rešimo, na račune koje treba da platimo, na treninge na koje treba da stignemo, na hranu koju treba da poručimo i onda se nema vremena za posvećenost, strpljenje i sadašnji trenutak, jer dan traje samo 24 sata. 

Ali, mi nismo samo naši problemi i naše obaveze, život je i svaki oset, doživljaj i iskustvo koje se dešava u trenutku, u ovde i sada, u ovom vremenu i prostoru.
Stoga vam preporučujemo da se tokom gledanja filma Every Brilliant Thing podsetite svih divnih stvari zbog kojih vredi živeti, a koje su nam tu, ispred i pored nas, pa ih možda baš zato i ne primećujemo, jer su sasvim obične i lako dostupne, a ipak važne i briljantne.

Trejler za film možete pogledati klikom na sliku ispod.

Vaš HearMe tim

Od moralnog zakona veća je samo milost.

Jedna žena je umirala od raka. Postojao je lek koji je mogao da je spase, a koji je otkrio apotekar iz istog grada. Za taj lek, apotekar je tražio dve hiljade dolara, deset puta više nego što je njega koštalo da ga napravi. Muž bolesne žene, Hajnc, otišao je kod svih koje je poznavao da bi pozajmio novac, ali je uspeo da sakupi samo polovinu potrebnog novca. Rekao je apotekaru da mu žena umire i zamolio ga da mu proda lek jeftinije ili da mu dopusti da ga plati kasnije. Apotekar je odbio. Hajnc je postao očajan i provalio je u apoteku da bi ukrao lek. Da li je Hajnc trebalo to da uradi? Zašto?

Reč moral potiče od latinske reči mos i znači običaj, manir, a definiše se kao oblik društvene svesti koji omogućava povoljan i skladan opstanak i razvitak pojedinca i društva. Kao centralne vrednosti morala izdvajaju se: dobro, ispravno i pravedno ponašanje. Znajući sve ovo, postavlja se pitanje kako ljudi razvijaju moral? Da li svi razvijaju moral na isti ili sličan način? Kakvu ulogu igra društvo u razvoju morala? Osim što su ova pitanja fascinirala filozofe, ona su u velikoj meri privukla pažnju i razvojnih psihologa.

Jednu od najpoznatijih teorija koja istražuje neka od ovih osnovnih pitanja o moralu, razvio je psiholog Lorenc Kolberg. Kolberg je svoju teoriju zasnovao na nizu moralnih dilema kao što je gore opisana Hajncova dilema. Nakon predstavljanja priče Kolberg bi pitao svoje ispitanike pitanja koja su ih navodila da procene različite aspekte situacije. Na primer:

• Kada bi osoba koja umire bila stranac za Hajnca, da li bi to nešto promenilo?
• Da je Hajncova žena umrla, da li bi policija trebala da uhapsi apotekara zbog ubitstva?

Ono što je Kolberga naročito zanimalo nije bila gruba procena da li je Hajncov postupak dobar ili loš, već su ga zanimali razlozi koje su ispitanici navodili za svoju odluku. Kolbergov uzorak prvobitno su činila deca uzrasta između 10 i 16 godina, od kojih je većina ponovo ispitivana na svake tri godine u narednih 20 godina. Kolbergovu teoriju definisala je činjenica da su se razlozi koje su ispitanici navodili za procenu Hajncovog postupaka menjali sa menjanjem njihovog uzrasta. Drugim rečima, odrasle osobe, davale su drugačije odgovore od mlađih ispitanika. Na taj način, Kolberg je došao do tri stadijuma moralnog rasuđivanja, od kojih svaki ima po dve faze. Takođe, uočena je pravilnost da se moralno rasuđivanje razvija uvek istim redosledom, ali i da ne dostižu svi ljudi najviše stadijume razvoja. 

Prvi nivo je prekonvencionalan i moralnost na ovom stadijumu proizilazi iz moći i autoriteta. Razlozi za ispravno postupanje zasnovani su na izbegavanju kazne i poslušnosti radi poslušnosti. Kod ove, instrumentalne moralnosti, ne postavljamo se u poziciju drugoga i ispravno je ono što je fer, po principu:"Oko za oko, zub za zub". 

Na drugom, konvencionalnom stadijumu, do kojeg stigne većina populacije, biti moralan znači činiti ono zbog čega će te drugi voleti i poštovati, drugim rečima imati "moralnost dobrog deteta" koje ispunjava očekivanja porodice, učitelja, nadređenih i drugih oblika autoriteta. Odnosi među ljudima i u privatnom i u poslovnom kontekstu temelje se na Zlatnom pravilu: "Ne čini drugima ono što ne bi hteo da oni čine tebi". Na ovom nivou moralnog mišljenja biti dobar znači imati dobre namere, pokazati brigu za druge i razvijati saradničke odnose, dok je vrhovno dobro definisano zakonom.

Poslednju, postkonvencionalnu fazu moralnog razvoja, dostigne veoma mali broj ljudi, svega 5-10%. Na ovom nivou moralnost se zasniva na poštovanju univerzalnih principa, a ljudski život se ceni više od svega. Sudovi i odluke se donose iz osećanja lične posvećenosti etičkim normama, moralno ponašanje je stvar ličnog izbora, lične savesti. Drugim rečima, kada su zakoni i norme u suprotnosti sa principima lične posvećenosti, pojedinac može i da se usprotivi postojećim pravilima, rizikujući nekada čak i vlastiti život. Primeri osoba koje se mogu naći na listi ovog stadijuma su Mahatma Gandi, Martin Luter King i mnogi drugi koji su untrašnju perspektivu morala zasnovali na uvažavanju jednakosti, slobode i dostojanstva svih ljudi.

Pored svega navedenog važno je znati da tokom celog života imamo priliku da se razvijamo i penjemo na lestvicama morala i ideala kojem svi, kao ljudska vrsta težimo bez obzira na kom se nivou trenutno nalazimo.

Uz prikaz razvoja morala toplo vam preporučujemo da pogledate film “12 Angry Men” koji se poigrava temom Hajncove dileme.

Vaš HearMe tim

"Budi promena koju želiš da vidiš u svetu"

 M.Gandi

Kolika je zaista moć pojedinca? Koliko možemo bilo šta da uradimo i promenimo sami, bez ikoga drugog? Ovog petka smo za Vas pripremili priču o čoveku koji je svojom upornošću i istrajnošću promenio delić sveta.

Jadav Molai Payeng je kada je imao samo 16 godina, počeo da radi na ostvarivanju svog cilja, na ostvarivanju svoje namere da pesak i vrućinu ne vidi kao prepreku već kao šansu za stvaranje novog i raznovrsnog života. Prema njegovim rečima, posle ogromnih vrućina te 1979. godine, na peščanim obalama ostrva na kojem je živeo sa svojom porodicom, našao je gomile uginulih životinja koje te vrućine nisu izdržale. Zapitao se šta on može da uradi, na šta on može da utiče i šta on može da promeni. Jasno je bilo da na vrućinu ne može uticati, da Sunce ne može na drugu stranu usmeriti, da uginule životinje ne može oživeti, ali da zato šumu može zasaditi, jer vrućina nije prepreka, već problem samo ako nemate gde da se sklonite.

Tako je Jadav počeo svoj 40 godina dugačak put. Svaki dan on je iz svog sela prelazio reku, donosio mlade sadnice i sadio drveće. Dan po dan, godinu po godinu nastajala je Jadavova šuma, veća od Central parka u Njuroku. Danas, prostor nekadašnje peščane pustinje, pokriva 550 hektara šume nastale rukama, snagom, radom i voljom samo jednog čoveka koji nije bespomoćno sedeo i čekao da drugi reše problem. Iako, tada veoma mlad, Jadava je video rešenje u moćnom pitanju: "Šta ja danas mogu da uradim da bi sutra svet u kojem živim bio bolji?"

Jadova priča podseća nas na nešto što je lako zaboraviti, pogotvo u situaciji u kojoj se i sami osećamo potpuno nemoćnim da bilo šta promenimo. Ona nas opominje da promena, ali i odogovornost leži na nama, u našim rukama, u našoj odlučnosti. Ako nešto radimo svaki dan, uporni smo u tome i ne odustajemo, ako priđemo nečemu sa jasnim ciljem i koracima kako doći do njega, uspeh i život u boljem deliću sveta je samo pitanje vremena!

Da vidite celu priču pogledajte video!

Vaš HearMe tim

 

Šta nam ostaje nakon završetka formalnog obrazovanja? 

Šta da uradimo sa gomilom činjenica i stečenih znanja? Koliko smo hrabri da istupimo i preuzmemo odgovornost za svoje izbore i svoj dalji razvoj? Koju vrednost sebi i društvu u kojem živimo pružamo nakon stečene titule akademskog građanina?

Ovo su samo neka od pitanja koja su sadržana u govoru "Izaberi jedan od pet" koji je Edit Sampson održala studentima prilikom dodele diploma. Edit je bila prva žena afroamerikanskog porekla postavljena za američkog predstavnika Ujedinjenih Nacija i prva Afroamerikanka koja je izabrana za sudiju američkog suda. Pored svih prepreka koje je neko poput nje morao da prevaziđe, ona je uspela. I u svom čuvenom govoru, ona svima nama postavlja 5 izbora koje svako od nas treba da donese. Odgovor koji napravimo je odluka šta ćemo zaista biti i šta želimo da uradimo sa svojim životom, sa svojim vremenom, danas za sutra.

Da li ćemo stati sa razvojem, staviti diplomu na ormar, ponosno je okačiti na zid ili nastaviti tragati i otkrivati nove horizonte znanja i veština sa jasnom idejom da je učenje celoživotni proces koji se ne okončava sa završenom školom i stečenom diplomom? Izbor nam možda deluje očigledno. Ali koliko god delovalo lako kada se kaže, najmanji broj ljudi zaista napravi taj izbor. Zato što izbor, ma koliko očigledan, ipak nije lak. Ovaj izbor podrazumeva da se nikada previše ne opustimo i da nikada nismo apsolutno sigurni. Da uvek postoji verovatnoća da nismo u pravu, da nešto još nismo razumeli i da stalno nešto novo možemo da naučimo.

Inspirativan govor pogledajte klikom na dugme, ili ga pročitajte putem linka u tekstu iznad.

Vaš HearMe tim

Svakog minuta na youtube se okači oko 500 sati video materijala, svakog dana se razmeni 54 milijarde poruka, provede 140 miliona sati ispred Netflix ekrana i desi se 5,5 milijardi google pretraga.

U istom ovom svetu, u istom ovom danu živi svako od nas i procenjuje se da pojedinačno imamo oko 60 hiljada misli koje prođu kroz naše sinapse i neurone.
Svi ovi brojevi i statistike zapravo ukazuju da je u današnjem vremenu sposobnost da se fokusiramo na samo jednu stvar postala od velikog, ali i veoma izazovnog značaja. Preopterećeni informacijama, porukama, slikama i uvek na klik udaljeni od prekidanja bilo kakve dosade, prestali smo da osećamo ukuse, da razlikujemo mirise i da slušamo pažljivo i posvećeno, prvo sebe, a zatim i duge. Prestali smo da postojimo ovde i sada, a počeli smo da multitaskujemo i svuda žurimo i kasnimo.

Stoga, pitanje koje nas sve više okupira je - kako u ovom užurbanom i stimulativnom svetu ostati pribran? Kako filtrirati naše reakcije tako da sebi ne dozvolimo ono što znamo da je štetno za nas? Kako misli sabrati, a ne kritikovati i ne osuđivati, sebe, svet, druge i sadašnji trenutak. Kako svesno živeti i punim plućima disati? Kako sačuvati svoje mentalno i fizičko zdravlje?

Zato smo za Vas izdvojili TED govor koji govori o važnosti baš toga – života ovde i sada, u ovom trenutku.

Vaš HearMe tim

U Kaliforniji postoji pustinja u kojoj ništa ne raste. Ona je toliko beživotna da je zovu Mrtva dolina. Međutim, desilo se da je u Mrtvoj dolini u zimu 2008. godine prvi put pala kiša posle osamdeset godina. Samo nekoliko meseci posle, u proleće 2009, dogodila se naizgled neverovatna i neočekivana stvar. Ljudi koji su posmatrali dolinu tog proleća, ostali su bez reči od iznenađenja. Iz puste zemlje koja je decenijama bila suva i ispucala izraslo je cveće, izrasla je čitava porodica novih, do tada nepoznatih sadnica. Tako je cela Mrtva dolina čudesno oživela. Umesto pustinje, u nedogled se rasprostirala raskošna livada puna zelene bujne trave i mirisnog šarenog cveća i bilja. Ono što je posebno zanimljivo, a što su otkrili mikro biolozi izučavajući zemljište pustinje i ovaj fenomen, jeste da su se zameci semena tog cveća, trave i bilja, sve vreme nalazili u Mrtvoj dolini, ali nije bilo dovoljno uslova da ti zameci i semena proklijaju, osnaže se, porastu i pokažu se.

Kada se iz Mrtve doline pomerimo u jedno Deloitovo istraživanje videćemo da preko 80% ljudi ne korisit svoje potencijale, ne uživa u svom poslu već ga "odrađuje" i završava sa manje ili više uspeha, poput onih pet majmuna sa bananom u kavezu. Osim ove tužne brojke, zaključak istraživanja je pokazao da što je veći raskorak između onoga što ljudi jesu i onoga što moraju da rade, veće nezadovoljstvo poslom, koje dalje direktno utiče na ličnu efikasnost, stalnu eroziju poverenja u timu i stalnu sumnju u svoju ulogu i svoje vrednosti.

Međutim, iz ova dva fenomena, Mrtve doline i Deloitovog istraživanja, važno je shvatiti da se isti ovi zameci semena i uspavani potencijali nalaze i u svima nama. Ali da bi se razvili moramo prvo znati šta su, a zatim je neophodno stvoriti uslove koji će pokrenuti njihov rast i njihovo ostvarenje. Upravo ti uslovi su tu, u našem radnom okruženju, stvaramo ih i kao lideri i kao kolege i kao prijatelji i kao roditelji prepoznajući šta je seme naših potencijala i kroz koje aktivnosti, zaduženja i odgovornosti ono može proklijat i stvoriti zlatnu dolinu zadovoljstva, zdravlja i uspeha.

Takođe, važno pitanje koje proističe iz ovih primera jeste da razmotrite kakvi biste stvaraoci povoljnih prilika mogli biti i da li spadate u grupu osnažujućih lidera – da li ste usmereni na svesnu izgradnju kapaciteta, odnosno prepoznavanje sposobnosti i njihov dalji razvoj. A kao dodatna motivacija za osnažujući proces i podsticanje razvoja navodimo jedan Geteov citat: "Tretirate li neku osobu onakvom kakva trenutno jeste, ostaće takva kakva jeste. Međutim, ako je tretirate onakvom kakva bi ona mogla biti, postaće upravo takva."

Vaš HearMe tim

Zamislite da ste pronašli pismo koje ste sami sebi napisali pre deset godina - šta bi u njemu pisalo? 

Koliko ste se promenili, šta biste danas drugačije uradili, da li zbog nekih odluka koje ste tada doneli žalite? Koje vrednosti i uverenja o sebi ste tokom vremena revidirali?

Istraživanje koje je radio psiholog Den Gilbert pokazuje da je kod svih nas na delu jedan jednostavan fenomen koji on naziva "Iluzijom kraja istorije". Interesantnost ove iluzije ne proizilazi iz proste greške opažanja, ona je rezultat naše dublje potrebe da u sebi i svetu oko nas vidimo stabilnost. Da vidimo sebe kao jednu koherentnu i nepromenjivu osobu. Stoga imamo utisak da je naše trenutno stanje konačno. Da se cela naša ličnost razvijala baš do određenog doba i do određene forme, koja postaje trajna i neće se u budućnosti drastičnije menjati.

Međutim, Den primećuje da se konstantno dešava potcenjivanje stepena u kojem ćemo se u budućnosti menjati. Tako neko ko ima 30 godina, procenjuje da će se menjati znatno manje tokom sledećih 10 godina u odnosu na količinu promena koje neko sa 40 godina prijavljuje.

Dakle, ma koliko bili svesni da smo u prošlosti bili drugačiji i dalje imamo potrebu da se odupremo činjenici da se menjamo i usklađujemo svoje vrednosti sa protokom vremena. Zašto je to tako i koje su posledice neizbežne promene pogledajte u govoru Dena Gilberta.

Vaš HearMe tim

Vremenske zone, foajei, dnevne i dečije sobe, dvorišta, vikendice na moru i na planini, danas predstavljaju opis radnog prostora ili nečega što još u svom prizvuku čuva sećanje na ofis, odnosno na kancelariju. Od pojave COVID-a mnoge kompanije su skoro preko noći prešle na "remote" model rada od kuće što je sa sobom donelo i mnoge prednosti, ali i izvesne izazove, kako za zaposlene tako i za poslodavce.

Međutim, realnost pokazuje da agilno i fleksibilno radno vreme i radno mesto ima svoje prednosti - i to baš u pogledu najbolnijeg pitanja za poslodavce, a to je produktivnost zaposlenih. Naime, prema istraživanju koje je sproveo Stenford na 16,000 zaposlenih u trajanju od devet meseci, pokazano je da tokom rada od kuće produktivnost zaposlenih raste za 13%. Osim ovog značajnog i smirujućeg pokazatelja za poslodavce, važan podatak je da je ovakav način rada uticao i na uvećanje zadovoljstva poslom. Osim ovih praktičnih i emocionalnih pokazatelja, benefiti koje su ostvarile kompanije kroz uštede troškova poput struje, higijene, toplih napitaka, zakupa prostora, transporta, službenih putovanja, mere se u bilionima.

Naravno, kao i sve druge pojave, tako i ova ima svoju drugu stranu medalje koja sa sobom nosi određene nepogodnosti. Pre svega, kada govorimo o produktivnosti rezultati se razlikuju shodno delatnosti koja se obavlja. Drugim rečima, što je posao više usmeren na administrativne, finansijske i operativne poslove, to je rad u kancelariji poželjnije i mirnije mesto za efikasno i brzo završavanje zadataka. Sa druge strane, za sva ona zanimanja koja u sebi nose kreativnost kao glavno obeležje, aktivnosti boravka u kancelariji će značajno uticati na pad produktivnosti. Takođe, zanmiljiv podatak koji je izašao iz istraživanja na temu "remote" rada i poslovanja odnosi se i na činjenicu da što se uvećava broj radnih sati (preko dosadašnjih 8h) na dnevnom nivou, to dovodi do većeg iscrpljenja, produženja rokova i manje produktivnosti.

Svakako, važno je razumeti i uvažiti potrebe, benefite i očekivanja od obe strane u poslovanju, ali imati i svest o kontekstu i vremenu u kojem se učimo da živimo i radimo na još uvek nov, ali svakako sveprisutan način.

O tome kako rad od kuće može biti dobar za biznis, preporučujemo Vam da pogledate šta o tome misli direktor Automatica, Met Mulenveg, čija kompanija od svog osnivanja radi po principu agilnog i felksibilnog radnog vremena i okruženja.
https://www.ted.com/talks/matt_mullenweg_why_working_from_home_is_good_for_business#t-12199

Vaš HearMe tim

"Na svako telo potopljeno u tečnost deluje sila potiska koja je jednaka težini tela istisnute tečnosti."

Ovo je okosnica Arhimedovog principa koja je hladna na dodir, ali potpuno u skladu sa fizičkim zakonima i logičkim odnosima. Međutim, ono što unosi život i trajanje u ovu tvrdnju jeste emocija koja stoji iza nje. 

Priča kaže da je pre dvadeset dva veka Hijeron Drugi, kralj Sirakuze, naredio Arhimedu da utvrdi da li je njegova kruna izgrađena od zlata ili neplemenite legure. 

Kada je Arhimed ušao u kadu, došao je na ideju da krunu potopi u vodu i količinu vode koju ona istisne uporedi s količinom vode koju istisne grumen zlata iste težine. 

"Vodeno" rešenje dovelo je Arhimeda i do njegovog principa i do njegovog čuvenog uzvika. Priča dalje kaže da, pošto je došao na svoju zamisao, Arihemd je navodno istrčao go na gradske ulice uzvikujući "eureka". 

Međutim, u središtu ove priče nisu ni kruna, ni zlato, ni Arhimedova intelektualna okretnost, već njegova ushićenost i strast. Čak ni ne moramo da shvatimo njegovu matematiku, ali ćemo sigurno razumeti njegovu emociju – i to je ono što stoji u pozadini njegovog principa, a što se već više od dva milenijuma prenosi od čoveka do čoveka. 

Zašto bi Arhimedovo oduševljenje trebalo da nam bude blisko danas, čak iako nas njegova fizika ostavlja radvnodušnim, zašto bi nam ova priča bila interesantna kada je jasno da nam je ljudski intelekt olakšao život, kada nam je znanje donelo bogatstvo. 
Zašto bi u atmosferi večite neizvesnosti i ambivalentnosti savremenog načina poslovanja, davali prostora emocijama poput ushićenja, radosti, čežnje, odanosti, besa i ljubavi. 

Odgovor na ova pitanja krije se u evoluciji limbičkog mozga koji je odgovoran za emocionalnost i povezanost, a nastao je još pre sto miliona godina.

Dakle, pored toga što naš čulni svet čine zanimljivijim, emocije su ujedno glavni razlog zašto nešto radimo, zašto nešto pamtimo, zašto nešto kupujemo, zašto nas privrženost, strast i opčinjenost privlače ljudima, zašto nas, sa druge strane krivica, stid, strah i gađenje od drugih ljudi odbijaju. 

Kakve sve ovo ima veze sa kompanijama, liderima, timovima i kolegama?

Upravo situacija u kojoj se globalno nalazimo potvrđuje važnost emocija i upravljanja njima. Trenutni podaci govore da najposećenijii po broju učesnika, ali i najprodavaniji po sadržaju u poslednja tri meseca su treninzi, vebinari i podkastovi koji se odnose na sferu emocija, od prevladavanja stresa, usamljenosti, anksioznosti i svih drugih oblika emotivnih stanja koja oblikuju našu, kako poslovnu, tako i privatnu svakodnevnicu. 

Takođe, prema podacima i procenama svetske zdravstvene organizacije, stanovništvo planete je pod većim rizikom od psihičkog, nego od ekonmodskog sloma.

U skladu sa ovim, zanimljivo je navesti da su na prošlogodišnjem ekonomskom forumu u Kini izneti podaci istraživanja koji pokazuju da su kompanije koje ostvaruju veliki uspeh i čiji zaposleni imaju najbolje performanse, ujedno na vrhu liste po pitanju empatije, jednog od faktora emocionalne inteligencije koja se danas smatra važnim prediktorom poslovnog uspeha.

Stoga, imajući sve ovo u vidu, možemo da pokušamo da važnost emocija u radnom okruženju ne potcenjujemo, već da ih razumemo kao podatke koji nam mogu pružiti mnoga znanja o realnosti drugih ljudi, njihovim brigama, potrebama i motivima za određeno ponašanje.

Na kraju, usled prirodne kognicije koja je sklona greškama, retko kada pamtimo doslovno šta smo kome rekli, dok priroda emocija kao svoje glavno obeležje nosi utiskivanje i dugoročno pamćenje kao što je "eureka" oduševljenje, odnosno kako smo se u nekom trenutku osećali i šta od svojih emocija smo sa drugima podelili.

Upravo zbog toga, i kao kolege i kao lideri, pored znanja, veština i zadataka treba da budemo svesni značaja svojih emotivnih razmena kojima jedni druge inspirišemo, prihvatamo i motivišemo.

Vaš HearMe tim

Svaku fotografiju vidim jako dobro, samo što ja koristim zvuk, dodir i memoriju.

2017. godine Volkswagen je pokrenuo neobičnu međunarodnu kampanju za model Arteon. Punu lepotu automobila dočarao je fotograf Pete Eckert. Pitate se, šta je tu neobično? Svaku kampanju prati i fotografija, pa zašto bi promociji Arteona bio uskraćen pogled kroz objektiv. Peter Eckter, američki fotograf, koji je dobio zadatak da pokaže vizuelni identitet automobila je slep.

Pre početka fotografisanja, neobični umetnik je dobio detaljne informacije o automobilu, uključujući i tehničke karakteristike. Zatim je danima prstima opipavao automobil, kako bi dobio što realniji utisak o njegovom izgledu. Uz pomoć asistenta, napravio je snimke tehnikom koja je poznata kao slikanje sa svetlom. Za stvaranje snimaka, koristio je analognu kameru i veoma dugo vreme ekspozicije. Krajnji ishod su bile fotografije koje su ovaj model, kao i njegovog fotografa proslavile, a Volkswagen-u donele jednu od najvećih zarada u istoriji poslovanja.

Dakle, šta nam osim začuđenosti, govori priča o slepom fotografu? Govori nam o neverovatnoj ekonomičnosti i neuroplastičnosti ljudskog mozga - organa koji je odgovoran za samo 2% telesne težine, koji proizvede oko 70 000 različitih misli tokom samo jednog dana i koji nikada ne gubi sposobnost učenja. Dakle, kada se usled poremećaja ili povrede zaustavi rad jednog dela mozga, nervni sistem pokazuje sposobnost da promeni svoju strukturu i svoju funkciju tokom života, odnosno da preusmeri kapacitet i pojača razvoj i rad onih delova koji su ostali zdravi i nepromenjeni. Upravo ova strategija ekonomičnosti je doprinela da kroz zvuk, dodir i memoriju slepi fotograf razvije svoj vizuelni korteks i uđe u istoriju vizuelnih umetnika.

Ukoliko vas je priča o Peter Eckteru, fotografu koji je počeo da se bavi fotografijom nakon što je izgubio vid kada je imao 28 godina usled bolesti Retinitis Pigmentosa inspirisala, predlažemo vam da pogledate i kratak dokumentarni film o njemu: SeeMe | In Focus : Pete Eckert

Vaš HearMe tim

Čitava tajna kako da produžimo život jeste u tome da ga ne skraćujemo. S.Saltikov

Žana Kalman, koja je doživela 122 godine, bila je jedna od najdugovečnijih žena za koje se zna. Kada joj je bilo osamdeset pet godina, počela je da se bavi mačevanjem. Sa više od sto još je vozila bicikl. Na stoti rođendan prošetala je po svom rodnom Arlu i zahvaljivala ljudima koji su joj čestitali. Uživanje Žane Kalman u životu jezgrovito izražava ono što svi mi želimo: zdravlje, sve do svog poslednjeg dana. Starenje i smrt su nezamenjive i neizbežne životne činjenice, ali to kako ćemo živeti dok ne kucne poslednji čas - to nije životna činjenica, to je na nama, na našim odlukama, na našim izborima, ali i u našim telomerama.

Dakle, u čemu je tajna dugovečnosti i vitalnosti francuskinje Žane Kalman? 2009. godine Nobelovu nagradu u oblasti nauke i medicine dobila je doktorka Elizabet Blekbern, molekularni biolog i jedina tasmanijaska dobitnica ovog značajnog priznanja. Čime nas je to zadužila ova naučnica, šta je to tako značajno otkrila što nama danas može biti korisno i pomoći da živimo, poput Kalmanove, bolje i potpunije i sada i u svojim poznim godinama? Naime, doktorka Elizabet Blekbern svoju nagradu dobila je za otkriće uloge telomera u procesu starenja.

Šta su telomere i šta se dešava sa njima kako starimo? Telomere su krajevi hromozoma koji imaju izuzetnu važnost u procesu starenja i određivanju dužine životnog veka, jer se sa svakom deobom ćelija skraćuju, a kad postanu prekratke, ćelija više nema mogućnost deljenja što dovodi do smrti organizma. Ovaj niz nukleotida, koji podseća na vrh pertli na cipelama, štiti genetski materijal u DNK. Drugačije rečeno, ljudi sa dužim telomerama imaju značajno niži procenat smrtnosti od tumora i nekih drugih bolesti, za razliku od ljudi čije se telomere ubrzano skraćuju.

Šta utiče na njihovo skraćivanje? Naučna istraživanja dr Blekbern pokazuju da su dužina i zdravlje telomera biološka osnova uzajamne veze tela, duha i psihe tako da u najvećoj meri ono što nagriza i skraćuje telomere jesu napregnuti međuljudski odnosi, izloženost dugoročnom stresu, zavist (kao oskudica identiteta) i negativno razmišljanje. Jednostavno rečeno, telomere reaguju na ono što se dešava u našim životima tako što na ćelijskom nivou "slušaju" naše misli i od prosečno 65 hiljada misli koje um obradi tokom samo jednog dana, važno je da budemo svesni koje su misli pozitivne, a koje su negativne - kako te negativne misli razumemo i šta sa njima činimo - prorađujemo ih i tako im oduzimamo moć da nam prouzrokuju stres ili se sa njima budimo i odlazimo na spavanje.

Osim što je otkrićem telomeraze objašnjeno kako starimo i razboljevamo se, doktorka Blekbern je svoja naučna istraživanja potkrepila i načinima na koje nam telomere mogu biti duže i izdržljivije, odnosno kako jednostavnim promenama možemo da očuvamo zdravlje i vitalnost.

Na putu ka obnavljanju i čuvanju telomera, pre svega je potrebno da procenimo izvore trajnog i intezivnog stresa kojem smo izloženi, te se zapitamo šta možemo da promenimo. Takođe, osim fizičke aktivnosti, kvalitetnog sna i zdrave ishrane po principu mediteranskih dijeta, telomerama je potrebna i nega duhovne dimenzije ličnosti, poput praktikovanja meditacije, molitve, tihovanja ili pune svesnosti. Poslednje i možda najvažnije što nam u svom manifestu o zdravlju telomera savetuje dr. Blekbern jeste da negujemo veze sa drugim ljudima, da se tokom jednog dela dana, barem na kratko, odvojimo od raznih ekrana i posvetimo svojoj deci, prijateljima, komšijama, kolegama punu pažnju i pružimo im priliku da i oni kroz odnos sa nama stvaraju zdravije i duže telomere.

Vaš HearMe tim

Koliku ulogu u Vašem životu igra čista sreća? Da li zaista svi "dobijamo ono što i zaslužujemo"?

Beri Švarc, psiholog i univerzitetski profesor, daje nam izvanredno viđenje na ovu temu. Klikom na sliku ispod možete pogledati njegov TED govor koji se upravo bavi pitanjem sreće!

Kako bi pružili osećaj pravednosti kod donošenja ključnih odluka počeli smo da podižemo standarde, posebno u poslovnom kontekstu. Pa, tako, u skladu sa ovom premisom, na najbolje pozicije mogu da dođu samo oni koji savršeno urade sve. Bilo da je to nekoliko testova za upis na univerzitet ili par intervjua na konkursu za posao, često moramo da budemo ne samo dobri već i bolji od drugih. Ali, ukoliko neko ispunjava sve potrebne kriterijume, i ne postoji prava razlika u grupi koja konkuriše, postavlja se pitanje da li će takvo podizanje standarda biti zaista pravedno? Ili se stvara samo iluzija o pravednosti? Zar neće onda čista sreća u kombinaciji pitanja, ili čak slučajno zaokruživanje odgovora na pitanja koje ne znamo odgovor odigrati veoma važnu ulogu? A da će nam pritom, na osnovu rezultata, delovati da je taj neko ko je samo imao sreće ipak malo bolji.

Sa druge strane, znamo da je uspeh u životu veoma povezan sa nečim što je u psihologiji poznato kao unutrašnji lokus kontrole. To je naime način razmišljanja u kojem ljudi misle da su odgovorni apsolutno za sve stvari koje im se dešavaju, odnosno da smo "pod kontrolom" događaja u našem životu. Naravno, mi i želimo da svet vidimo kao pravedan i da svi dobiju ono što zaslužuju i kada gledamo ka budućnosti, taj stav je čak i zdrav. Omogućava nam da uradimo sve što je u našoj moći, bez fatalističkog predavanja sudbini. Ali gledano unazad, on može biti poguban. Ako smo samo mi odgovorni za naš uspeh, to nam stvara ogroman pritisak. A da taj pritisak nije nešto što će svima omogućiti da uspeju, već samo onim najsrećnijima. Ostalima može dati samo nepotreban osećaj anksioznosti i uverenje da nisu dovoljno dobri ili još tragičnije, da im sreća i nije baš naklonjena.

Konceptom unutrašnjeg i spoljašnjeg lokusa kontrole, kao i o drugim važnim polugama za građenje osećaja samopouzdanja i samomotivacije bavimo se mnogo detaljnije na našim treninzima “Samopouzdanje i samo-motivacija”.

Vaš HearMe tim

Sve što imam nosim sa sobom.

Liu Šikun 

Pored propalih reformi, ogromnih gladi i miliona umrlih, Maova revolucija u Kini dovela je i do još jedne velike nepravde kroz svoju "Kulturnu revoluciju" kada je 1966. godine uvela zabranu na muziku zapadne kulture. Sa ovom zabranom, umetnici i intelektualci koji su bili priklonjeni zapadnoj kulturi poslati su u zatvor. Jedan od njih bio je i Liu Šikun, kompozitor i pijanista. Sovjetski izvori iz tog vremena navode da su mu namerno bile polomljenje ruke. Ono što je svakako činjenica jeste da je Liu 6 godina proveo bez klavira, u maloj ćeliji Pekinškog zatvora okružen samo čuvarima sa kojima je mogao da priča. Pitate se kakve posledice to ostavlja na umetnika? Da li se ikada vratio svom telentu, onome što ga je ispunjavalo i unosilo snagu u život? Odgovor je da, koncert je održao ubrzo nakon izlaska iz zatvora 1973. godine. Kada ga je jedan novinar pitao kako je uspeo tako brzo da se vrati na isti nivo na kojem je svirao klavir i pre zatvora, Lui je odgovorio da je vežbao svakog dana.

Jasno je da Liu nije imao klavir u svojoj ćeliji, ali ga je zato imao u svojoj glavi. Sa predstavom belih i crnih dirki, sa notama upisanim u engrame svoje memorije, za šest godina u svojoj zatvorskoj ćeliji održao je na desetine koncerata u pozornici svoga uma. Zamišljajući, vizualizujući zvuk, pokret i svaki ton sačuvao je svoj talenat, vežbao je svoju virtuoznost jednako dobro kao i kada je sedeo za klavirom.

Konačno, i sama naučna istraživanja takođe pokazuju efektivnost vizuelizacije. Kada su u jednom istraživanju podelili učesnike na tri grupe, tako da prva vežba slobodna bacanja u košarci, druga samo vizualizuje celu situaciju, dok treća ni na koji način ne vežba niti vizualizuje, rezultati su pokazali da je grupa koja je vizualizovala slobodna bacanja bila skoro podjednako uspešna kao i grupa koja ih je fizički vežbala.

A sada vas ostavljamo da uživate u izvođenju poznatih nota ovog kineskog pijaniste!
https://youtu.be/H8D0MxyC40c

Vaš HearMe tim

Da li je naša volja potrošna baterija?

Zašto se Stiv Džobs stalno pojavljivao u svojoj prepoznatljivoj crnoj rolci? Odgovor može biti u jednom od dobro poznatih psiholoških fenomena – iscrpljivanju ego snaga. Ideja jeste da imamo ograničen kapacitet mentalnih resursa. Kroz njihovo korišćenje u odupiranju negativnim aktivnostima ili pridržavanju pozitivnih, smanjujemo dostupni kapacitet resursa. Kroz smanjivanje mentalnih resursa, samokontrola postaje sve teža i verovatnije je da ćemo u nekom trenutku popustiti.

Jedno od prvih istraživanja u ovoj oblasti bilo je veoma interesantno. Ispitanici se nalaze u prostoriji sa dve činijice. U jednoj se nalazi čokolada, a u drugoj rotkvice. Jedna grupa ispitanika sme da jede rotkvice koliko god hoće, ali ne sme da jede čokoladu. Dok druga grupa može da jede čokoladu, ali ne sme da jede rotkvice. Nakon određenog vremena i jedna i druga grupa rade isti zadatak koji je nemoguće rešiti. Njegovo rešavanje nije ni bilo cilj, već da se vidi koja grupa će duže istrajati u procesu njegovog rešavanja. Rezultati su pokazali da je grupa koja se prethodno odupirala čokoladi odustajala skoro duplo brže. 

I druga istaživanja daju slične rezultate. Skeniranja mozga pokazuju da sistem za samokontrolu postaje manje aktivan sa svakim korišćenjem naše volje. Svaki put kada odlučimo da uradimo nešto što je za nas teško, naš kapacitet da i sledeći put kad je potrebno krenemo težim putem, postaje manji. Koliko puta ste se nagradili slatkišima za dobro urađen trening, praktično poništavajući njegove efekte? Zašto pušači koji su u procesu ostavljanja cigareta po pravilu buše kaiš na kraju tog procesa? Kada aktivno koristimo našu volju, kapacitet za njeno ponovno korišćenje biva iscrpljen.

Svima vam je verovatno poznat "Mančmelou eksperiment", a ukoliko nije pre nastavka čitanja ovog teksta obavezno pogledajte ovaj snimak. Volter Mišel, psiholog i profesor na Stenford univerzitetu, je želeo da ispita da li kapacitet za odlaganje zadovoljstva utiče na kasniji uspeh u životu. Kako bi to ispitao, organizovao je jedan poprilično "surov" eksperiment. Deci, staroj od 3 do 5 godina, koja su učestvovala u eksperimentu, doneo bi mančmelou na tanjiru i rekao da će dobiti još jedan ukoliko se suzdrže da ga pojedu dok se on ne vrati, što je bilo za oko 15-ak minuta. Osnovni nalaz jeste da su deca koja su uspela da se odupru "instant" zadovoljstvu postizala veći uspeh kasnije u životu. Pa dobro, zar ovaj nalaz ne govori da bi trebalo da vežbamo našu volju? Ukoliko pogledamo strategije koje su koristila deca koja su uspela da kratkoročno odlože zadovoljstvo dobićemo bolju predstavu o "radu" volje. Oni koji su uspeli nisu sebe nepotrebno mučili, već su prekrivali oči, sakrivali mančmelou ili na neki drugi način izbegavali iskušenje. Drugim rečima, razvili su strategije da održe samokontrolu kroz što manju upotrebu volje.

Šta onda možemo da uradimo ako se na resurse sopstvene volje ne možemo osloniti? Prvo, možemo da kroz razvijanje navika smanjimo količinu mentalnih kapaciteta koja je potrebna za obavljanje željenih aktivnosti. Automatizacijom radnji koje su zahtevale našu svesnu kontrolu i visok nivo energije, štedimo mentalne resurse, jer aktivnosti podešene na rad u “auto-pilotu" postaju lake i nesvesne. Drugo, možemo uticati na naše okruženje. Kao što je jedan od prvih koraka anonimnih alkoholičara da izbace alkohol iz kuće tako i mi možemo da izbacimo ili makar sebi otežamo stvari koje ne želimo da radimo. Ukoliko želite da jedete manje slatkiša i grickalica nemojte ih kupovati, pa možda čak nemojte ni proći tim delom supermarketa. Ukoliko želite da trčite ujutru, patike ostavite van cipelarnika. Organizujte vaš prostor tako da obavljanje neželjenih aktivnosti bude što teže, a obavljanje željenih što lakše. Za kraj, nemojte ova istraživanja shvatati fatalistički. Olakšajte sebi ali znajte da je, na kraju krajeva, volja jedan faktor koji uvek zavisi od Vas. Bezbroj je primera gde su ljudi sopstvenom voljom prevazišli granice mogućeg i mi nikako ne bi želeli da poenta ovog teksta bude potpuno prebacivanje lične odgovornosti. Fatalistički pristup nosi opasnost da dođe do samoispunjavajućeg proročanstva. Ukoliko verujemo da će nešto potpuno iscrpeti našu volju, možemo to verovanje uzeti kao opravdanje za preterano zabušavanje. Ako je volja kao mišić, ona se lako umara ali lako i oporavlja. A ne treba dozvoliti ni da taj mišić atrofira.

Motivacija je ono što Vas pokreće, navika je ono što Vas održava na putu.

Jim Rohn

Vaš HearMe tim

 

Nortkon Parkinson vam je verovatno dobro poznat po zakonu koji glasi: "Rad će se uvećati kako bi ispunio vreme koje mu je predviđeno." Zakon je postao planetarno popularan prosto jer je uspeo da prepozna veoma izraženu tendenciju u svima nama da odlažemo stvari koje možemo da odložimo. 

Danas smo za Vas pripremili zakon koji je malo manje poznat a do kojeg je takođe došao Parkinson, mi ga zovemo Drugi Parkinsonov zakon, a poznat je i kao zakon trivijalnosti:
"Vreme koje je potrošeno na bilo koju tačku u agendi biće obrnuto proporcionalno važnosti te tačke."

Zakon je postao poznat i kao zakon "garaže za bicikle", zbog primera koji je Parkinson koristio da demonstrira ovaj zakon. U njegovom primeru, komisija se sastaje da razmotri plan za građenje nuklearne elektrane. Na agendi se nalaze tri tačke dnevnog reda:

• Građenje nuklearnog reaktora
• Izgranja garaže za bicikle
• Topli napici u kafeteriji

Naravno, komisija disproporcionalno malo vremena pridaje prvoj tački dnevnog reda. Pitanje je previše kompleksno i prosečna osoba ne može ga lako razumeti pa se to pitanje ostavlja onima koji će raditi na tome. Sa druge strane, pitanje ostave za bicikle je nešto što svi mogu lako da zamisle, cena je u domenu pojmljivog i samim tim već se pojavljuju oni koji imaju svoje ideje kako bi to moglo da izgleda i zašto. Konačno, svi imamo mnogo iskustva sa toplim napicima u kafeteriji, pa oko te tačke svi imamo prostora da nešto dodamo i diskusiju odvučemo u ambis besmisla. Tako, kroz jednu pozitivnu želju svih da doprinesu, dominantan predmet diskusije postaje jedan krajnje nebitan element celog projekta.

Setite se poslednjeg sastanka koji ste imali na neku važnu temu. Koliko vremena ste zaista posvetili ključnim elementima koji toliku pažnju zaista i zaslužuju? Koliko vremena je otišlo na bavljenje stvarima koje neće imati nikakvog značajnijeg uticaja na krajnji rezultat? Setite se nekog treninga koji ste osmišljavali. Da li ste posvetili disproporcionalno malo vremena ključnim elementima sadržaja treninga u odnosu na njegovo otvaranje?

Zašto se ovo dešava? Verovatno je da više činilaca igra ulogu. Kod ključnih pitanja ljudi mogu imati strah da iznesu svoje mišljenje. Tendencija da izbegavamo konflikte i idemo lakšim putem takođe je jedan od glavnih osumnjičenih. Ali, smatramo da je srž problema u tome da kada se nalazimo u kompleksnoj situaciji za koju nemamo dovoljno informacija i nismo sigurni šta je najbolji pravac akcije, ostajemo paralisani i ne radimo ništa kako ne bismo pogrešili ili ispali nekompetentni. Sa druge strane, rad na sporednim stvarima daje nam iluziju da smo nešto bitno zaista i odradili, čineći da se za trivijalnosti što čvršće uhvatimo i mnogo jače čak i emocionalno unesemo. 

Konačno, ostaje pitanje šta mi možemo uraditi povodom zakona trivijalnosti? 

Svesnost o problemu je, kao i uvek, prvi korak ka njegovom rešavanju. Tako da je bitno ispravno prepoznati kada diskusija počne da ide u ovom smeru. Ključno je da se ne zavaravamo. A kao što Ričard Fajnman kaže (u kontekstu učenja i razumevanja doduše) "mi smo oni koje je najlakše zavarati". 

Svakako, bolje planiranje i efikasniji sastanci mogu i moraju biti deo rešenja. Koga ste uključili u sastanak? Zašto? Kako ste napravili agendu i da li svi znaju šta je na agendi i šta je potrebno uraditi pre? 

Na kraju krajeva, zakon trivijalnosti je nešto što možda i ne možemo u potpunosti izbeći, ali onog trenutka kada prepoznamo da je na delu moramo imati mehanizme sa kojima ćemo razgovor vratiti na pravi put.

Vaš HearMe tim